Jedan od šest prostih mašinskih uređaja, šraf je ništa više od strme ravni obmotane oko centralnog stuba. Iako danas šrafovi imaju standardizovane veličine i obično se zavrću u smeru kazaljke na satu (a odvrću na suprotnu stranu), to je tek nedavno izmišljeno. Šrafovi su savršen primer kako nešto prosto može biti zaista teško, budući da je usvojeni sistem u kojem uživamo danas razvijan 2.000 godina.
Arhita iz Tarenta (428. p.n.e – 350. p.n.e) je bio prijatelj Platona i veruje se da je izmislio šraf oko 400. p.n.e, dok je Arhimed (287. p.n.e – 212. p.n.e) bio jedan od prvih koji su shvatili moć šrafa da spaja stvari, kao i da podiže vodu. Rimljani su razvili ručno rezane šrafove i pravili if od bronze i srebra. Na početku, šrafovi svih dimenzija su korišćeni za presovanje maslinovog ulja, za irigacione kanale i naravno za spajanje stvari.
Međutim, budući da su rani šrafovi rađeni ručno, navoji su retko kad bili precizni i varirali su u zavisnosti od preferencija majstora.
Sredinom XVI veka, Francuz Žak Beson izumeo je strug koji je sekao šrafove, mada je bilo potrebno još 100 godina da se proces pokrene. Moderni strug je kasnije stvorio Englez Henri Modsli 1797. godine i sa njim, navoji šrafova su mogli da se isecaju sa velikom preciznošću. Uprkos tome, nije postojao jedinstven sistem ni za veličinu šrafova ni za veličinu njihovih navoja.
Modslijev šegrt, Džozef Vitvurt (1803-1887) rešio je taj problem kada je početkom 1841. godine predao rad kojim je zastupao uniformni sistem navoja šrafova Institutu za civilno inženjerstvo. Njegov dvokraki predlog bio je prost: 1) ugao navoja treba da bude standardizovan na 55 stepeni i 2) broj navoja po inču treba da bude standardizovan iako bi varirao prema prečniku šrafa.
To da se šrafovi navijaju udesno kada se učvršćuju je bio najverovatnije već usvojen princip i veruje se da je nastao kao rezultat toga što su desnoruki ljudi jači kada zavijaju udesno, a velika većina ljudi je desnoruka (između 70 i 90 odsto).
Bilo kako bilo, Vitvurtova ideja je bila popularna i ubrzo nakon predloga nastao je Vitvurtov navoj, koji je usvojen širom Engleske, Sjedinjenih Država i Kanade do 1860-ih. Ipak, nije bilo lako napraviti takav šraf, pošto je iziskivao tri vrste sekača i dve vrste struga.
Da bi rešio neke probleme u proizvodnji Vitvurtovog navoja, Amerikanac Vilijam Selers je 1864. izumeo navoj koji je imao ravan koren i krestu, što je značajna modifikacija šrafa koji se sada mogao praviti pomoću samo jednog sekača i struga. Brži, lakši i jeftiniji, Selersov šraf je postao popularan u Americi i ubrzo je postao standard u američkim železnicama.
Britanci su se držali Vitvurtovog šrafa, iako su različiti standardi predstavljali problem sve do Drugog svetskog rata kada su britanske, kanadske i američke trupe spajale svoje opreme i rezervne delove. Nakon rata, 1949. godine Kanada, Sjedinjene Američke Države i Ujedinjeno Kraljevstvo su se dogovorili oko ujedinjenog standarda navoja, baziranog na inču, sa profilom od 60 stepeni.
Ubrzo nakon toga, Britanija je usvojila metrički sistem, a 1960. godine SI sistem, kao i ISO metrički sistem za navoj šrafa, takođe sa profilom od 60 stepeni. Globalno, desno navijajući šraf je standardizovan, iako je oko 60 odsto šrafova u SAD-u i dalje na bazi inča.
(nationalgeographic)